Alisa u zemlji knjiga

Oh, kako sada započeti ovaj post? Iskreno, nemam predstavu. Želela bih da objasnim neke stvari, ali mislim da sam malo zaostala ako govorimo o uvodu. Ili sam ga već napisala?

Ne, moje ime nije Alisa, ali se osećam kao da jesam Alisa, ne u onoj njenoj standardnoj zemlji gde su svakakva čuda moguća. Ovo je Alisina zemlja knjiga. Dobro, počeću da govorim u svoje ime. Inače, zovem se Kristina.

 

Ne polažem autorska prava na fotografiju.

 Kladim se da ste bar par puta pomislili kako današnja 'omladina' ne ume da drži ništa drugo osim telefona. Možda ste i u pravu. Ne možda, već sigurno jeste. Međutim, svi znate da uvek ima izuezataka, zar ne? U celoj mojoj generaciji sada, u srednjoj školi čitaju samo 5 osoba. Par drugarica i ja. I to je jako tužno. Onaj ko ne čita nikada neće moći shvatiti zašto je čitanje uživanje. 

Krenula sam sa čitanjem u šeštom razredu. Pre toga su to bile samo knjige koje sam čitala i znala ih napamet, jer sam ih dobijala kao nagradu za odličan uspeh. Verujte mi, kada sam znala da ću dobiti knjigu za svoj trud i rad, motivisalo me je da se trudim i radim još više. Samo u prvom delu osnovne. 

Kada sam krenula u peti razred, knjige me nisu zanimale, kao ni učenje. Položila sam jedva odlično, i knjige ostavljala na polici. Tada je bila era (kako ja to zovem) facebook-a i nisam se pomerala od telefona iako nije bilo ama ničeg zanimljivog.

Već naredne godine sam se učlanila u gradsku biblioteku i prvo počela da čitam neke manje obimne knjige, a zatim se to sve povećavalo, postepeno. Učila sam brzo da čitam, ponekad mi se dogodilo da čitam i po dve knjige uzastopno. Sada je sve mnogo drugačije, zanimaju me ozbiljnije knjige, jer kako čovek raste i stari, ne zanimaju ga isti žanrovi. Bar je to bilo tako u mom slučaju. 

Ovo je bila neka moja ukratka priča. Obožavam pisanu reč, zaista obožavam, i to je nešto što stičete od malih nogu. Može se to kasnije malo popraviti, ali teško. 

Puno vas pozdravlja vaš Knjiški Moljac.